гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку реч) са 10 година робије у тешком гвожђу!“... И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо овамо, па њему седам дуката!... И жалили се људи и молили и — ништа!... Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: ем ти не пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...

— Није то могуће?!... рече пренеражено учитељ Јова.

— Цела истина, г. учо!

— Па јесте се жалили?

— Море, велим ти свуда!...

— Па зар ни код началника ништа?

— Ама, нигде!...

— И морали сте да трпите?

— А које ћу му јаде? рече Максић. Врана врани очи не вади!... Све се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега! На небо не мо’ш — високо; у земљу не мо’ш — тврдо!... Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па то ти је!... Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам ти — са мог језика — грешнији него тежи!...