комшија, неки Аћим, бога ми!... Мисли смо, да не врача?... Ал’ јок! ’Нако он то ради!... Пита њега Аћим: „славе ти, господине, што ће ти толике каменице?“. А он се само насмеја... Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?
Младић се насмеја.
— Ништа. Хоће да види: каквих има трава у овом крају.
— А што ће му то?
— То му треба рад науке.
— Зар он те траве после исписује у књиге.
— Ја.
Кочијаш се прекрсти.
— Валимо те, боже!... А ја!... Право веле: има ’леба и без мотике!... Кулаш!... Е, славу ти твоју!... Ти мене лепо обели.
Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.
— А,... криво ти кад те бијем!... Ја, криво!... А што не бијем дората?... За то, што је добар. А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!... Видиш, господине, овај мој дорат. Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића... Нема му равна до мора! Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да
