— Само смо вас чекали — рече поп

— Ево и нас.

— Сад можемо почети.

— Можемо, рекоше сви.

Мејанџија отвори врата.

— Шта је? — упита га поп Лука.

— ’Оће ли господа нити што год?

— Дај нам по каву — рече учитељ Јова.

Мејанџија изађе.

— Браћо! — рече поп Лука. — Мени сад не треба да удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окупили овде. Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо. Не може се више гледати ово чудо и покор што наша полиција ради. Ово није земља уставна, него земља самовоље, овде није „закон највиша воља“ него ћеф једнога капетана, против кога се немаш коме жалити. Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се од нас овде чини... Што имамо да чинимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не би приметили и олајали.