— Знаш сигурно?

— Знам.

— Ко пише?

— Поп Живке.

— Е, онда да идемо.

— Чисто му лахну на души; само кад је на чисто.

Пред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б... Ишли су кроз шуму и разговарали полако. Више су застајкивали него што су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...

Мрак се спустио са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани. Одјахаше и јавише се мејанџији. Овај посла момка да коње прими.

— Добро вече!

— Бог помог’о!

— Здраво, мирно?

— Вала богу!... Од куд ви?

Ми и из Шапца.

— Извол’те у собу — рече мејанџија.

Уђоше. У соби сеђаше око десет људи и ћуте. Они назваше бога и поздравише се.

Ту поп Дамњан упозна учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Каменчићем, Митром Стокићем,