Он се замисли. Ко ће бити тај Ж. К...? Шта ће то бити?... Да ли је то одиста једна тајна дружина?... Или, да то нису веште полициске замке, у које мисли да похвата своје противнике?...

Ту беше тешко решити се. Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.

Да оде — није паметно... Може доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине? Да нисте дошли према овом писму? Извол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д... Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?... А то може бити врло лако. Полицији нису били свети ии најсветији осећаји једног човека. Она би пре пустила лопова, да се докопа политичара.

Не, неће да иде!

Најзад реши се: да упита попу. Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.

С нестрпљењем је очекивао да сване. Дође попа. Он му даде писмо. Пошто овај прочита, упита он:

— Шта велиш?... Да л’ да идемо?

— Да идемо.

— Да неће бити какве подвале?

— Неће.