На што је попа само слегао раменима.

— Па докле ћемо овако? — питао је он.

— Не знам! — одговарао је попа.

— Је ли могуће да српски сељак ништа не осећаштга и ништа не мисли — ако бога знаш?!

— Па, ето види!

— Па, шта да радимо?

Попа је опет слегао раменима.

И тад би ућутали и један и други.

Дође и нова 1880 година.

Трећи четврти дан по новој години дође му попа и донесе новине. Нађоше и једне нове, зваху се „Видело.“

Узеше да читају, и, с места увидоше да те новине пишу против јада и чемера, који онаком владавином трују српски народ.

— Хвала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!... Бар можемо у њему дати гласа.

Обојица беху врло задовољни. Прочитали су целе новине од почетка до краја са највећом слашћу.

— Ко ти је послао ове новине? — питао је попа.

— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.

— Знаш шта?