да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет нестало!“...

Па да би умирио срце и мисли на другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само прелетале преко оних сићаних слова, а памет му је опет остајала код онога милог девојчета...

И друго нешто сметало је његовом мирном животу!

Он је хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих. Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, као што и дужности морају да испуњавају. Њега је болело то, што српски сељак мораше да стрепи пред једним капетаном или писарем или чак и пандуром. У томе он осећаше да је српски сељак понижен.

Покушавао је доста пута да поведе о томе разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши само:

— Море, мани!

Обраћао се више пута попу Дамњану са питањем:

— Шта је ово?