— Тако је чича Станко!... Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.

— А ја како ће бити? — пита чича. Онда кад умрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки! Вако, за живота ’оћу да „цевчим.“

— Али овако се може навући болест! — рече учитељ чичи.

— Ех, болест!

— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!

— Шта лепа! Ко леп! Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа? Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!... И после, шта: да умре... ко да умре?.. По моме рачуну: човек, јес! Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...

Сви се насмејаше; и учитељ се окрете смејати.

— Јес’ чуо? — пита кмет.

— Чуо сам — рече он.

— Јес’ учио ово у твојој чколи? — питају сељаци.

— Нисам.

— Ниси ја! — вели чича Станко. — Не учи се ово у тим вашим „благословијама“!... Ти си, истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста,