њега ка’ у мајчином трбуву!... Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!... Ал и јес пос’ му његов! Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...

— То је село богато? — упита младић.

— Ја шта море!.. Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!.... Кулаш!... А... пос’ ти твој! Не знаш каки је иђит!... Све да му је да врља.

Притеже дизгине и ошину. Коњи покасаше.

Младић се опет даде у мисли.

Изађоше из шуме и уђоше у сокаке. Пошто земљиште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час спуштаху у дољу. Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око себе.

— Гледаш брда? — упита га кочијаш.

— Гледам.

— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!... Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајде... Бејаде у нас неки учитељ... како но му би име?... Ух!... молим те: помози ми казати!... А на вр’ ми језика!... Аха! Јосип!. Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве. Чудили смо се ја и мој