— Кад ти мени њега учиш, ’оћу да знаш и за моју „јабуку“!...

И учитељ је примао.

Дани су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.

Насташе свадбе. Он је ишао свуда, јер су га свуда звали. Искреност од њихове стране изазивала је у њега искреност... Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре. Њима је било драго што не „јордани“ од њих. Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.

Од Аранђелова-дне до поклада он није могао завирити у школу. Не што није хтео, него није могао! То су били „трапави“ дани.

Ни један учитељ до сада није радио у те дане. У неким местима сељаци сами створе обичај, па важи као да је од старих остао.

Тако и ту. Само се пије, пева и пуца. Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.

Испрва он хтеде школи.

— Куд ћеш ти? — упита га кмет.

— Кући.

— И ово је, кућа, мислим, није кошара!

— Јесте, али није моја.