— Та... оно... тако је!... тако је!... повикаше сви. — Уча право вели.

Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал. Они се служише редом.

— Па, учо, ти си скоро иа Београда. Причај нам што год ново, рече кмет.

— А нема, вала, ништа ново!... Све је по старом.

И он причаше ситнице из свога живота...

Онда се дигоше. Он и поп Дамњан кренуше се најпре школи, па онда — пошто узеше књиге попиној кући.

Сељаци се разговараху.

— Млад!

— Али оштар!

— Већ... види се на њему...

— ’Оће ли умети што с децом?

— Умеће зар? Допада ми се само: што не „јордани“, што са сваким лепо разговара.

— И мени!

— И мени!

— Вала, и нама!

Мећу тим, поп Дамњан и он разговараху уз пут о стварима које се дешаваху у нашој отаџбини. И што су више разговарали, све су се више ближили један другом. Њих веза нека духовна веза... Заједнички осуђиваху дрскост људи, који