горњој усни. У осталом довољно развијен и снажан.

Пред њим лежаше његов путнички сандук, на седишту под њим виђаше се и нешто спаваћих хаљина...

На једаред се окрете кочијаш.

— Ама, што си ми се ти ућуто, господине?

— Па... мислим нешто — рече он чисто тргавши се.

— Ама шта му то једнако мислиш? Ништа ти не брини! Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!... Људи „слатки“: — са њима како ’оћеш! Бога ми! Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља. Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.

Младић се насмеја.

— Бога ми јес!... Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!... И све то нама није — да рекнеш — ништа криво... Јок, баш ништа!... Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!... Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега. Име му Стева, после се запопио. Ех!... то је био човек! И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о. А деца... било им је код