се занима; виде у исто време и с ким посла има. Сад је знао ко му је учитељ. Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати. А стећи то у селу — то, бога ми, није мала ствар.

— Ви имате врло ваљаних књига!

— Као што видите.

— Ја мислим да ћете и мене услужити да читам...

— Драге воље!... С драге воље!... рече учитељ.

— Незгода, брате!.. Не можеш овде књиге набавити!... Немамо ни књижара, нигде ни чега... Немамо ни поште. Новине добијам од мене на уштап... За то ми је ово добро дошло!... И теби... и вама... моја књижница стоји на расположењу... данас ћеш бити мој гост... Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи. Уз пут мислим: да ли је устао?... Немам данас баш никаква посла!... А и ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим ви заборавио сам.

— Све једно, попо.

— И ти данас немаш посла никаква. Хоћеш ли да идемо?

— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.

— Децу ћемо писати у понедељник; ја сам старатељ.