— Јуче, господине.

— Шта сте јој давали?

— Ништа.

— Нисте је ни чим лечили?

— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе му се завртеле у очима.

Доктор не рече ништа, него је узе даље прегледати.

— ’Оће ли жива остати, но богу, господине?

— Мора се овде лечити. Учинићу све што могу! — рече доктор.

Преписа неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет. И онда оде.

Попа оде собом у апотеку и донесе лекове...

Једно је морало кући. Попа се крену а остави ташту код жене. Целим путем мислио је само о њој. Целе ноћи није могао заспати; само се претурао с једне стране на другу.

Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је. Нема никог...

Те вечери стиже му ташта наричући као кукавица. Донела је и мртво тело своје кћери...

Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: полудеће. Тешко је и погледати на њ. У деветнајстој години, у петом месецу брачнога живота. У данима кад сва друга срећна