стајаху крај њене постеље; обоје су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху ништа болесници.

— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — рече попа.

Ташта му не рече ни речи, само се молила богу.

Он тумараше по соби тамо и амо. Постао је врло осетљив. Не мило га дираше у срце куцање шеталице на сату дуварском. Досадан му је и онај попак што пева под фуруном. Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на груди навалила — не могаше да дане...

А болесница јечи и бунца.

Свану.

Он изађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу.

— Ја ’оћу њу доктору! — рече чисто заповедајући.

— Па... готово, вала.

— Него, да је обучемо.

И обукоше је.

Дигоше је и доведоше је до кола. Мати јој намести лежиште те је наместише. Поседаше обоје па на пут...