— Каком доктору? — рече мајка Станојчина. — Шта он зна!...

— Зна доктор; немој тако да кажеш!

— Шта зна!... Излечио је све покојне!... Јеси ли јој чит’о молитву?

— Нисам.

— Читај! Читај страшну!

Он узе књиге; метну епетрахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само предигне.

Међу тим, болест узимаше све више маха. Болесница пала у врућицу па се никако не разабираше. Мајка њена оде баба Миљани да види шта је. Баба Миљана чим прву жишку спусти у зелени чанак рече:

— Нагазила.

— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита она.

— Једна жена црни’ очију — рече баба Миљана.

— Бог јој судио! — јекну сирота мајка.

Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.

Станојка је бунцала у ватруштини. Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед. Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа. Ни једна мисао да му се појави;