Имао је девојку у селу. Добри људи даду му новаца на зајам. Он испроси девојку и венча се. Беше то женска млада, здрава и једра као пуце. Ине јој је било Станојка.

Онда оде у Шабац где је седео владика. Са њим беше неколико отменијих домаћина из села. Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.

Владика му затражи сведоџбу. Увери се о његовом учењу и владању, па — пошто не имађаше ништа против молбе сељана — најпре га зађакони, па онда запопи, у његовој деветнајестој години.

Пошто је провео шест недеља на поучавању у Шапцу, вратио се као попа својој кући.

На скоро му умре мајка, задовољна што је „одржала чин у породици.“ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у селу где се настани.

Живео је срећно са својом Станојком. Она беше весели као кошута. Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао. Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа. Заборавио би у часу све непогоде, па би се предао срећи у наручја...