Као учитељ провео је годину дана. Школа запуштена, деца напуштена, учила по неколико година један разред па већ и поодрасла. Једном је хтео да казни једнога ђака. Заповеди му да изађе да клечи. Овај одговори: да неће. Он се наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послужитељу да осече један прут, да казни упорника телесно. Послужитељ донесе штап и он пође са штапом. Но ђак скочи, оте штап и баци у ћошак рекавши: да се он не да тући.

Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља. Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставку министру, па се врати у Београд, у богословију.

Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета за други разред, И положи. После је остао у школи све дотле док није довршио богословију. Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос. Али је свршио и богословију са одличним успехом.

Онда се врати кући.

Некако у то време упразни се парохија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник. Сад могаше врло лако да се „рукоположи“; само је се морао најпре оженити. Но за то беше лако.