службе склањао је се од другова и бегао у свој стан. Хтео је пошто по то да буде сам. Њему је било мило да мисли о њој; била му је потреба. О њој мислити — морао је као што је морао и хлеба јести...

И тако, сада је стекао и љубав. Ја рекох стекао — није!... Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао. Он је више не виде. Хтео је да пита — али кога?... и за коју?... Срце му се цепало при помисли: да је више нигда неће видети... Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која ће презирати његов положај, и неће га ни погледати... Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозволити... Омрзао је још више ту поделу међу људима.

Своју љубав није смео ни исповедити никоме, не с тога: што се ње стидео, него што није знао ни створења које воли. Бојао се да му се другови не смеју...

У томе сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење али је нигда не виде...