мио пољубац, па чиста и топла постеља, па меки загрљај — зар може бити веће среће?!...

Е, али он никако не могаше да нађе створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.

Једне недеље иђаше у цркву са друговима. Рашћеретао се и прича. Дежурни професор иђаше баш крај њега.

На углу крај њих две женске у скромном црном оделу. Он случајно баци поглед и застаде. Млађа женска на једаред га занесе. Ништа друго није јој видео сем очију, али му те плаве очи однеше ум. У њима је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило. И девојка погледа у њега, зарумени се, саже главу и откорача...

Не могаше остати не примећено.

— Шта си ти стао? — питаху га другови.

- Ништа... ништа!... рече он и пође брзо.

Хтео је пошто по то да забашури.

И окрете разговор.

У цркви није ништа видео сем плавих очију... У њих је утонула душа његова. Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...

Није осећао да стоји, та стајао би тако целог века. Служба божја беше му кратка. После