који је толико постојан да се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече своје науке — тај је човек у његовим очима први до Исуса...

Књижница школска, књижнице његових другова — све му је било на расположењу. И он је учио и радио...

1878. године премести се учитељска школа у Београд. И он, као ђак, дође. Сада већ беше спреман, могао је писати и по новинама, али је опет учио.

Слобода речи, слобода штампе, биле су угушене. Његов стан претресала је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.

Књига га је препородила; доста пута стресао се од помисли: шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.

Удесио је свој живот према потребама. Чега није имао могао је бити без њега. Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе. И он је на себи и почео. Пушио је дуван. Пробао је да не пуши и пошло му је за руком. Коцкао је се. Решио се да карту у руке не узме. И није ју више узео... Видео је: да: воља све може... Своје другове, који говораху: да се не