— Оћете ли „мезе“ ? питаше мејанџија капетана.

— Па донеси што год.

Мејанџија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.

Чаша по чаша празнила је се. Лица постајаху руменија а очи светлије.

Капетан опет подиже чашу.

— Ову чашу, браћо, пијем у здравље наших министара!...

— Живели!...

...Нека их бог поживи на дику и понос народа српског!... Бог им дао да испуне жеље народне!.. Светла образа седели дуго и дуго на управи наше отаџбине!.. Живели!...

— Живели!...

И опет у кап.

Бог опрости, ама вино неће!... Капетан Сава се са свим раздрага. Трећу здравицу наздрави своме „пријатељу,“ попу Дамњану, са жељама; буди бог с нама!....

— Јест!... Желим му, желим, много му желим!..

— Тако капетане!.. —рече чича Милан.— Реци му: што теби желео — мени бог дао!...

Једва се удржаше од смеја.

— Јест, чича!... Што њему ја желео — мени бог дао!