да не зна ништа, а увидео је да он не зна. Није познавао прилика у којима је. Њега се само тицало његово рођено задовољство — више ничије. А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ потражи? Не требаше му много да увиди: да саможивост води само штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.

Поче читати и новине. У њима нађе потврду својим мислима... Читаше дописе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога. Није му требало много, да дође до убеђења: да је човек — човек, и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...

У разговору с друговима — он увиде да је тако; у читању разних књига, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.

То, што је сам прозрео у суштину саме ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке. Заволе позив учитељски; он му се учини најсавршенији и најмоћнији да помогне другоме...

Научи руски. Гуташе сваки редак од Чернишевског. Човек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, никад неће ишчупати;