— Хвала!

И пољубише се.

— Ала је јако мекан ка’ памук! — рекоше неки.

— Така му „нарав“! — рекоше други.

Поп Дамњан учтивости ради уступаше своје седиште капетану, ал он не хте.

— Хвала оче Дамњане!... То је твоје место!.. Да није тебе не би било ни овог весеља.

И он седе до попа Живка.

— Јесте ли за вино, господине?

— Па... могу...

— Дај једну чашу! — викну поп Живко мејанџију.

Налише чаше. Капетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.

— Браћо! — рече он. — Ово је наше весеље!.. Али реда је сетити се бога и господара....

— Живео!..

...За господарево здравље пијем ову чашу. Нека га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!

— Живели!....

Чаше зазвечаше; свирачи окретоше свирати. Пошто попише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.