— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!... Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!

— Усрећите се попом! — рене он љутито.

— Ако бог да!

— Јес даће ти! — рече газда Ђоша. Поп нема ни кучета ни мачета. Кад оде тамо он ће само гледати за свој џеп. Мари он за твоје синове!...

— Видим што си ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Грујић — Отиш’о си само тамо те се надрем’о и спустио паре у џеп. Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје. Твога си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...

— Није, вала, Милане!

— Шта није!.. Шта није!.. Што се не покријеш ушима па не ћутиш?... Још имаш образа да говориш овом народу о некаком твом поштењу. На част ти твоје поштење!...

— Тако је чича!.. Тако је чича!.. гракнуше они око њих.

Свет се све више скупљаше.

— А, бога ми јес!... Па да те пошљем опет. Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’оћеш шњима на касапницу, је л?