— Он нек гледа његову цркву!... Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у судници?

- То му је право дао закон — рече Јова.

— Знам... Ал он је треб’о да одслужи службу.

— И овим начином он служи службу.

— Зар у судници?

— Сад служи отаџбини и закону.

— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.

Свет се поче купити око њих двојице.

— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.

— Та ви све умете подвести под закон.

— Ове си законе ти као посланик градио. Што се љутиш на своје дело.

Газда Ђоша опет поче гристи бркове.

— Остави га, учо, славе ти! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!

— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.

— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!.. Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!.. Да си се бар облизнио!..

Смеј се заори са свију страна.