— А... бога ти, потварање само!.. Ништа ти горе није него кад се сељак проугурсузи. За њега после нема светиње!... Ја сам хтео још у почетку да ту ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим. А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.

— За бога!.. Така глупост!... Ко би још и могао веровати? — рече Јова.

— Шта ћете?.. Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — рече капетан.

— Тако је, господине — рече поп Дамњан.

— Јел-те?... Кад човек иде за ’лебом....

— Да бо’ме!.. Да бо’ме!...

Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.

Донеше каве.

— ’Оћете по једну ракицу? — упита он.

— Благодарим! рече попа.

— ’Оћеш ти, учо?

— Па... могу једну.

— Добро је то: на јутро по једну... Дај-де једну „љуту.“

У тај пар викнуше да се иде судници.

— Зар нећемо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор свршаван.