Застаде пред једним високим, белим спомеником, прекрсти се и целива га па се спусти на земљу крај њега.... Потоци суза летели су из његових очију те цвеће на гробу поливали... Ту му је лежала жена. Он не имађаше никога свога сем тога гроба; њему је исповедао своје боле...

Душевни болови руше... Неколико белих кончића беше међ његовим црним власима; неколико бора попело се и наместило на његовом ведром челу...

19. Октобра око пола ноћи закуца неко на Јовином прозору.

— Ко је? — упита Јова.

— Ја сам.

— Који си?

— Јевта, зар ме не познајеш?

— А.. ти си, Јевто?

— Ја!

— Које добро?

— Добро, ако бог да! Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.

Јова изађе те отвори врата.

Јевта уђе посрћући.

— Шта је, Јевто?

— Е, шта је!.. Ето видиш шта је!... Веле: пиј Јевто!... Јако је — однеће!.. Јес ђавола однети!..

Метаподаци

  • Борци : роман из сеоског живота. Свеска 1 : ELTeC издање
  • Веселиновић, Јанко М. (1862-1905)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Иван Обрадовић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија Народне радикалне странке COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1889 - Београд
  • Лиценца