— Политички рачун налаже нам да још са њим лепо поступамо... Ја мислим, да си ти човек који ће у стању за време све предурати!...

— Имаш право!... Добро.

— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него са подлацима.

— Па? — упита поп Дамњан и погледа Јову.

— Поштено борбу водећи, ми би страдали.

— Зар да је водимо непоштено?.. То нећу; волим умрети!

— Не непоштено него вешто. То је оно: окади и ђавола који пут... Он ће сам доћи на лепак!...

— Дакле, да са њим живим лепо.

— Јест. Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека лута. Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...

— Тако је, Јово!.. Поштена ти је реч да ћу ћутати... Сад збогом!..

Мрак, већ пао на земљу. Поп Дамњан појаха коња и оде најлак.

Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.