— Ако код тебе сад, у тим приликама, важи паметна реч — ја бих рекао једну.

— Да чујем, говори! — рече поп.

— Седи.

Поп Дамњан седе.

— Ти велиш: ту је повређена твоја част?

— Са свим!

— И ти велиш да то мораш крвљу прати?

— Са свим тако!

— На кога ти имаш да дигнеш твоју руку?

— На Илију Кончаревића.

— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?

— Тешто!

— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе. Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?... Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ствари, за тако једног подлаца даш свој живот?...

— Не вреди,

— Е, тако!.. Паметно размисли! Ја ти нећу рећи сад ни таке ни таке!

Он се ућута.

Јова ходаше преко собе.

— Добро! — рече он — Сад не; али он мора бити мој макар после десет година!.. Ја га не могу гледати!...