— Донеси ми воде — рече и пружи прст на умиваоник где стајаше суд за воду.

Он узе суд и изађе. Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлачи.

Он остави суд и пође у своју собу.

— Чека да ми полијеш — рече она.

Он стаде. Она скидаше парче по парче одела пред њим, не устежући се ни најмање. Оста најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.

Она пође умиваонику, али се присети па скиде и гаћице. Руке и прса беху гола. Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо тело. Она повади укоснице, па пусти и своју црну косу низ леђа... Стајаше пред њим као вила и рече:

— Оди ми полиј!...

Глас јој је дрхтао.

А он се укочио, скаменио. Сва крв јурну му — учини му се — у главу. Пламен од лампе учини му се најпре црвен, па плав, па зелен, па онда црн... Соба му се окреташе око главе а под гибаше под ногама... Сано је дрхтао као прут.

Она му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под пазувом.

— Оћеш ли полити? — упита а већ је грцала...