Он не могаше да верује у истинитост свега што је за три часа преживео; не могаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега. Све му изгледаше да је у сну... Он погледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца.... Сети се „пречасног,“ судија, писара па.... опет, опет!...

Људи пролажаху и називаху му бога — он једва одпоздрави поздрав....

И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му неке сјајно — црвене искрице избијаху пред очима.... Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно... Свега га је у пену обукао.

Ни сам не знађаше кад је стигао, у село. Није знао ни да је школу прошао.

Јова га је очекивао.

Кад га смотри он викну. Но овај се не осврташе. Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.

— Стиже ли?

Он ћуташе.

— Попо!

— Он диже главу.

— А?

— Шта је, човече?