— Све је лаж, — рече он.

— То је лако казати, али треба и доказати.

— Доказаћу. Нека се питају сви моји парохијани, па ако и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!

— Несрећни сине! — рече опет „пречасни“ и одмахну главом.

— Сем тога, господине, ни он није поднео никаквих доказа. Ако ће се веровати тако на просту реч ма ког било ниткова — онда онакав један нитков може пола света на робију послати!..

— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!.. Ал, иди!.. Дело ће се послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!... Сад иди.

Он изађе.

Улицом је ишао као луд. Људи нису ходили него су играли око њега. Он као да хођаше но неком бездану, у коме одјекује тупо сваки глас.

Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.

— Оћете ручати господин попо? — питаше га мејанџија.

Он климну главом не знајући ни сам шта ради.

Налактио се на астал. Мејанџија доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....