лист хартије. По челу му избише крупне грашке зноја.

Писар примети и даде му столицу.

— Се’те, господине.

Он се свали на њу.

— Шта имате да одговорите на ову доставу?...

Он дође мало себи.

— Имам да кажем: да је све гола лаж!.. А молим моју духовну власт нека пропита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе у достави — онда.... онда не друго — ја себи изричем пресуду!. — нека ме стреља!....

— Имате ли још што да кажете?

— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.

— Потпишите.

Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.

Послужитељ му рече.

— Ајде овамо!

Он уђе опет у заседање. И „пречасни“ и оба члана гледаху га са неким сажалењем,

— Јеси ли чуо за што се оптужујеш?

— Чуо сам, господине.

— Јеси ли одговорио?

— Јесам, господине.

— Шта си могао на онаку доставу одговорити?