— Код таште, мајке женине.

— Несрећни сине! — рече „пречасни“ и одмахну главом.

— Што господине?

„Пречасни“ зазвони. Послужитељ уђе.

— Води га тамо, у архиву, нек му прочитају тужбу.

Поп Дамњан изађе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта у опште ту посла има његова покојна жена и његова ташта?...

Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.

— Шта има ту? — упита он.

— Прочитајте, — рече писар.

Он отвори акт и прочита.

„Достава.“

Он се насмеја. Прочита доле потпис: Илија Кончаревић. Он се опет насмеја а склопи акт.

— Шта је, господине? — упита га писар.

— Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији. Он то није до сад радио; он је обично достављао полицији.

— Јесте прочитали тужбу?

— Шта ћу да читам?.. Сигурно каква бљувотина!.. Нећу ни да одговарам!. Напишите; неће ни да одговара.