— Та... то јест, али...

- Шта: али?

— Подлаци су!.. Могу човеку створити ’иљаду зала.

— То могу!.. Али не ћемо ни ми седети скрштених руку. И ми ћемо се бранити! — рече Јова.

— Најпосле, што бог да! — рече поп Дамњан.

Поседе још мало па се диже и оде.

Сутра дан кренуо се рано у варош. Чим је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.

Јави се момку на вратима и овај га пусти унутра. За столом сеђаше „пречасни“ прота Милинко и двојица свештеника, судија.

— Добро јутро! — назва поп Дамњан.

— Бог помог’о! — рече прота. — Ама шта ти то тамо радиш?

— Шта могу друго радити но оно што ми моја свештеничка дужност налаже? — рече под Дамњан.

— Колико има како ти је жена умрла.?

— Десет година - одговори он чудећи се томе питању.

— У којој години од рукоположења?

— У првој, у петом месецу.

— Где живиш ти сад?