— Хоћеш ли данас кући?

— Хоћу.

Она напући уснице.

— Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.

— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.

— Не иде то тако, злато моје!.. Ја бих најрадије остао крај тебе целога века!.. Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде. За то морам да идем кући, јер пада у очи.

— Ја ћу бити као луда!

- Јова је посматраше. Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни једне тајне сакрити. Он је се надао да ће „његова вила“ бити научена. Међу тим, он гледаше пред собом створење које никуд није макло ван крила материна. Он се радоваше што ће од ње начинити женску која ће светлити својим карактером.

Љубљаше је и миловаше. Она се топила под његовим пољупцима. Он осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...

Али, време беше: да се кући иде.

Испратила га је Мара са мајком.

Уз пут он каза мајци Мариној своје намере, своје погледе на кућу. Њој се допадаше. Она је такође од свег срца заволела Јову.