— Лепо. Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твоје ствари.

И он оде у своју собу.

После вечеро позва га госпођа себи. Нађе је где се завалила у меку столицу, па више лежи него што седи.

— Деде, читај!

И он узе књигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страдала, попила отров... ви знате већ... И тако сврши тога вечера цео роман.

Госпођа га је више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.

— А... сад је жалиш!.. Сад је жалиш!... Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!... Е то ми је „ужасно просто“ (г-ђа је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!... Шта ти велиш?

— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.

— И мени... Јеси ли задрем’о?

— Нисам, госпођо.

- Нисам ни ја... Ал’ да се леже.

И он устаде.