— Ја?

— Ти?

— Ја!... Нисам могла да сакријем!... Бар не могу од ње ништа да сакријем!... Она одмах позна... А после, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пред њом бити искрена... Тако и ту!.. Чим је приметила немир код мене — одмах ме је питала: „шта ти је?“... Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам је... Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, чедо моје“ ? — „Ништа мамо“ ! — рекох. — „Не може ту бити без ништа!.. Ти сва гореш!.. Да ти није зло“? упита она брижно.... — „Није мамо“!.. — Шта ти је онда?... Кажи мајки чедо моје“!... И ја кажем све.

— А она? — упита Јова.

— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.

— Није те карала?

— А... није. Она је врло добра....

— И она ће с нама живети. Ја сам казала попу Живку.

— О како си добар!... Онда ћу бити потпуно срећна!.. Ту ти, ту мајка!,.. Све ћемо уредити.