...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку њеном....

Весели и задовољни усташе иза астала. Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина. Поша и Марина мајка одоше у кујну. Заручници осташе сами.

— Хајде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.

— Хајде — рече Јова.

И уђоше у кућу.

Марине су се очи сијале од велике радости. Чим се нађоше на само, она погледа Јову правце у очи и рече:

— Једва!

— Хвала богу! — рече Јова.

— Сад сам твоја!

Много казују те три речи кад изађу из уста младог девојчета. Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.

— Седи! — рече она.

Јова седе. Она седе крај њега на креветац и узе његову руку.

— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!... Мајка је одмах сутра дан, по твом одласку, сазнала.

— Ко јој је казао? — упита Јова.