Јова се смејаше. И остали тако исто.

Кад виде Мара где је дирају, она рече:

— Па баш да сам и тако рекла!... Ја нисам мислила седе плести него удати се.

— Видиш!.. Само да се натовари коме на врат!.. Но! но!.. Шали се теча, душо, шали!... Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!

— О!.. у то сам уверен!..

— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.

— О томе је свршено! — пресече је поп Живко.

— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више немам!....

— Јест! — рече поша. — Па ако им треба нек зараде!

— Тако је! — рече Јова.

Разговор се настави и после ручка. Ту је се пило па, богме, и певало. Поп Живко је натерао Мару те је опет морала певати: „Еј, пусто море“!...

Мара је певала и опет са осећајем. Кад је дошла до оног стиха: