— Само не знам шта ће Мара рећи. Ми нисмо противни. Шта велиш, Марушко?

Она ћуташе.

— А?

Она опет ћуташе.

— Ето, неће, — рече поп и погледа све.

— Хоћу!.. прошапута Мара.

— Шта рече, шта?

— Хоћу — рече она.

— Е, онда лепо!... Јово, брате, нека ти је са срећом! Маро! Теби честитам од свег срца! Ти ћеш добити ваљана мужа!....

Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.

— Сад сам расположен!.. рече поп. — Сад би’ се опио од радости!... И ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим наш!... Господ бог нека благослови својим благословом ову свезу!.. Живели!..

— Живели! — рекоше и остали

— Па, Марушка?.. Како сад, удавачо?.. Па баш: „’оћу па то ти је!.. Ни се стиди мене ни тетке ни мајке, него кидисала ка’ за очи: „’оћу! ’оћу“!

— Од куд сам баш тако? рече Мара и напући уста.

— Де, де!.. Бури се ти!....Ето, чим се испроси а она показа нокте!.. Погледај, Јово, молим те!..