Те његове речи тргоше Мару из забуне. Она помисли: све пропаде.

— Течо! рече она — Што си морао изабрати да баш о томе говориш?

И погледа га прекорно.

— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити. Признајем да сам крив.

У души Мариној је врило. Љутила је се на њега што се силом гради да је не разуме. Није знала шта да му одговори... Она погледа у Јову? он проговори:

— Збиља!... Кад се о томе повела реч, ја молим ову поштовану породицу да ме саслуша.

— Добро, Јово, говори! — рече поп.

— Ти ме попо добро познајеш. Ти знаш и све што је у мојој души. Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио. Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме? Ако сте вољни да знам... Ово је дошло изненадно; нисам се спремао за овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.

— Ми нисмо противни, рече поп. — Шта велиш ти, свајо.

— Зете, теби верујем. Што год ти рекнеш ја порећи нећу!