Поп Живко је поставио онакав исти распоред за асталом.

Јова седећи до Маре помишљаше на породицу на срећу у породичном животу. Готово беше раздраган. Хтео је сам почети разговор да га не претече поп Живко. Он рече Мари!

— Па, Марушко?... Шта велиш, да ми тебе нешто сад удамо?...

Мара обори очи у тањир и ова порумене. Није она ништа знала.

— Што кријеш очи?

— Мани, течо! — промуца она.

— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.

— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.

— Па ја велим: да не тражим ваздан. Ево младожење уз њу. Сад, само ако је њена воља.

Мара се узбунила. У глави јој је грмело. Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....

— Само ако она ’оће!.. Без њене воље — не дам је!.. Оћеш, Марушко?

Она ћуташе.

- Ако нећеш није ништа ни било. Нећемо о томе више ни речи! — рече поп Живко и ђаволски се насмеши.