— Нека дође нама. И најчистији рачун налаже ми да је узмем себи. Сем тога Мара има свој хлебац.

— Дакле нена никаква неспоразума?

— Нема.

— Ја те молим: промисли се!

— Ја сам све промислио.

— Е, лепо. На путу не стоји ништа.... Нег, јеси ли пит’о твоје родитеље?

— Одобриће.

— Онда... ти ћеш данас да даш реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за жену. После се спреми те проведи обичај.

— Хоћу, — рече Јова.

У тај пар Мара изађе из куће. Донесе послужење и послужи их обојицу. Поп Живко је гледаше некако испод ока.

Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту. Ту су шетали и разговарали о другим стварима. О Мари ни речи, сем што му поп Живко рече при поласку у башту:

— Немој мислити да ти је намећем!

— Молим те, не говори тако! — рече му Јова.

— Добро!.. рече поп и прекиде о томе.

Позваше их на ручак.