— Канда се сећам.

— О Мари. О њој ћемо говорити.

Јова ћуташе.

— Причао си ми о догађају у Београду. Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако несрећан. Кад сам увидео да та женска није никоја друга него Мара, ја сам се смејао твоме „роману.“ Ту сад нема тешкоћа. Мислим да сте се вас двоје споразумели?

— Јесмо.

— Она те воли.

— Знам.

— Јеси вољан да се жениш?

— Шта ћу?.. „Први је залогај најслађи“! А „ко се рано ожени и рано руча — никад се не каје“ — вели наш народ.

— Тако је.

— Вољан сам, — рече Јова.

— Ти ’оћеш Мару?

— Јест.

— Али, знај, Јово. Мара је сирота девојка; она не носи мираза.

— То нисам ни тражио. Ја нисам никад грамзио за богатством. Моје је богаство — моје задовољство.

— Лепо. Али Мара има мајку.