Кад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу. Није знао куда ће, али му поможе један његов друг. Позва га тога вечера себи на преноћиште и обећа му наћи послуживање.

И, зајиста, нађе му сутра дан место код неке своје рођаке, удовице. Он написа оцу писмо, јави шта је с њим, покупи своје имање па се пресели на ново место.

Велика разлика беше измеђ оне скромне собице професорове и овог богатог стана удовичиног, као што беше разлике између мирног професора и бесне удовице.

Она ну показа његову собу; нареди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, што чуо — не чуо. Онда га упита:

— Читаш ли, лепо?

— Па... читам, госпођо.

— Оди овамо.

И он уђе за њом у њену одају.

Она узе једну књигу са стола па му је пружи. Он прочита наслов: Крвави крст. Роман из енглеског друштвеног живота.

— Читај!

И он прочита једну страну.