Пошто је каву попио нареди посао послужитељу, а он узе штап па се крену поп Живку.

Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.

Код куће је нашао поп Живка и све укућане. Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ. Очи су јој се светлиле од радости.

— Дође ли?

— Дођох.

— Од кад те чекам!.. Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала.... Течо!.. Ево господин Јове!...

Поп Живко изађе пред Јову.

— Добро јутро, попо!

— Бог дао!... Е бога ми си добро уранио!

— Као што видиш.

— Ајде да седнемо.... ’Оћеш у собу?

— Можемо и овде, на пољу, — рече Јова.

Поседаше.

— Деде Марушко, моје дете, донеси послужење.

Мара отрча у кућу.

— Како си спав’о? — упита поп Живко.

— Добро, — рече Јова.

— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.

— Јест, казао си.

— Сећаш ли се?