— Хоћу!.. Хоћу ја да будем карактер!....

— Ала се мило разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује... Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...

И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварене наде и умишљаје. Као круна тој срећи узвисила се Мара мила и светла као анђео пред престолом божијим...

Сав се предао мислима које га све више раздрагаваху... Машта његова пењала га је на оне сјајне звезде. У души осећаше лакоћу и сласт. Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....

Белина, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:

— Господе!.. Дај ми среће Господе!.. Дај ми моћи и снаге да истрајем!...

И после те најсветије молитве поче нагло ходати тамо — амо...

Сунце се роди велико, светло. Замириса ваздух и биље свежином...

Послужитељ устаде.

— Зар ти ниси спав’о? упита.

— Спавао сам. Дај ми поли!

Уми се, обуче и поиска каву..