кафани!.. Па кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они мени могу? Ја сам човек сељак; не сме ми имање продати!.. А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“

— Дивота!... Кад помислим да је српски сељак сад почео тако мислити и своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо учинити огроман напредак!....

Чисто пролећу испред њега свесни људи. Он с њима разговара, па га по неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одговори.

— То би било наше царство, царство свести!... прошапута.

— Зар немам право да се надам?. Ево ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...

Па се опет замисли.

— Лажу кад веле да се не може ништа учинити!... Само треба овом свету казати лепо, а што је најглавније посведочити делом! Као год и у школи: очигледна настава... Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи. Карактер!... Та само да карактера имамо, онда смо победитељи!... Треба људи који се не даду ничим застрашити. Па и сама смрт таког човека више ме дражи но што ме плаши...